Garevački Internet portal ®

Informacije za sve generacije!

Sub10192019

Last updateUto, 10 Ruj 2024 7pm

Pita kronpiruša

pita_kronpirusa

U cijelom se dvorištu osjećao ugodan miris, a Marija, suvlasnica njive na kojoj kopači danas rade, zabrinuto je posmatrala rernu svoga šporeta i gledala kako pita poprima pravu boju - boju pečene poslastice njezinog malog sina.

Dok je muž Stijepo sa još šest radnika okopavao kukuruz, Marija je bila zadužena za ručak i večeru, a kao svaka dobra nevjesta, ne pisano je posavsko pravilo, pripremit će pitu. Dugo je razmišljala koju bi izabrala, a onda se prisjetila svojega Marija i sa smiješkom na licu prozborila:
- Ispeći ću krompirušu!


-Mama, mogu li i ja dobiti malo krompiruše kad bude pečena? – slatko ju je upitao sin jedinac dok joj je pomagao guliti krompir.
- Kako da ne, zlato mamino, radosno je odgovarala sretna majka.
Malom Mariju u tom trenutku na umu je bila samo krompiruša. Prijatelji su ga zvali na partiju klikera, ali igra mu više nije bila zanimljiva. Mamio ga je miris polupečene pite i najradije bi, mislio je, iz pećnice odmah vadio komad:
- Peć je topla, a i mamu ne bih rastužio – razumno je zaključio i čekao kad će ga mama pozvati na večeru.

Krompiruša je bila na stolu kada je Mario otvorio vrata blagovaonice. Gledao je kako radnici „grabe“ komadiće pečenog tijesta i krompira te halapljivo „trpaju“ u usta. Mario ih je pratio, a u jednom trenutku osjetio je opasnost. Približio se mami i rekao:
- Mama, ja bih jedan komad?
- Kasnije, Mario! Ostat će, pa kad kopači odu onda ti pojedi, primirivala ga je majka.

No, nije bila u pravu. Krompiruše je nestalo u tren oka. Radnici su nakon večere napustili blagovaonicu, a Marija i njen Stipo oprali su sudje i sredili stol. U jednom trenutku Marija primijeti da sina nema u kući. Silno se prestrašila. Bio je mali a vani se prilično zamračilo. Izašla je van, i iza kuće začula plač. Približila se, a mali dječiji glas u stankama jecaja, tiho je zborio:
- Kazao sam joj da neće ostati krompiruše, ali me nije slušala.

Za GIP piše Anto Pranjkić